close

Вход

Забыли?

вход по аккаунту

?

ПСИХОЛОГИЈА КРИМИНАЛНОГ ПОНАШАЊА

код для вставкиСкачать
ПСИХОЛОГИЈА
КРИМИНАЛНОГ
ПОНАШАЊА
И ПСИХОЛОГИЈА УЧЕСНИКА У
СУДСКОМ ПРОЦЕСУ
УВОД
Зашто је психологија адекватан оквир изучавања
криминалног понашања?
Ајзенк: зато што сагледава проблем са аспекта
оног ко је починио злочин
За разлику од правног оквира, акценат је на
индивидуалним разликама
Злочиначки ум води злочиначку руку
Примена психолошког знања у пракси: начин на
који је неко извршио злочин је рукопис његове
личности (осим ситуационих околности, сваки
злочин је прича о личности извршиоца)
Широка и ванвременска појава криминала
ангажује стручњаке из различитих научних
области.Природа проблема је у интеракцији са
другим наукама
ПСИХОЛОГИЈА КРИМИНАЛА експериментално и
теоријски изучава личност преступника ради
утврђивања етиолошких криминогених фактора
ФОРЕНЗИЧКА ПСИХОЛОГИЈА:
судскопсихолошка експертиза која подразумева:
1. процену душевне развијености малолетника
2. процену склоности девијантног понашања
3. процена способности – памет, спремност за
сведочење...
4. детекција мотивације за почињени деликт
5. прогноза понашања и процена третмана
Однос форензичке психологије и
психологије криминалног понашања
Да би могао да уради процену, мора имати основно теоријско
знање – заједничка је процена појединца
Разлика: ФП користи идиографски приступ
ПКП: експериментално и теоријско изучавање личности
преступника ради утврђивања криминолошке етиопатологије,
са аспекта индивидуалне психологије и психологије
индивидуалних разлика
Предмет изучавања су првенствено починиоци кривичних
дела насиља, због екстремне примене либида и агресије, као
и ѕбог изградње система заштитите друштва
Циљ: детекција криминалне психе, ради
утврђивања порекла, прогнозе и третмана
КРИМИНОЛОГИЈА: изучава узроке, појавне
облике, структуру и развој криминалитета.
Посебан део је клиничка криминологија која се
бави клиничком експертизом делинквената
Разлика: не подразумева нужно психолошко
знање, разл. методологија
Криминал се изучава као опште друштвена
појава која је квалитативни израз индивидуалне
делинквенције
Сарадња нужна у пракси: ситуационе околности
и особине личности починиоца
ПК користи сазнања о општим одредбама
криминалног понашања (феноменологија)
Фуко: проблем опасне индивидуе: како се могу
препознати и како реаговати?
Пинател: криминална личност: централно језгро
и варијанте – црте личности (темибилитет) и
услови који обезбеђују прелазак на деловање
Опасно стање је латентно стање склоности
криминалне личности да врши кривична дела
Гарофало: опасно стање је постојана и активна
изопаченост и количина зла коју можемо
очекивати од њега. То је криминална
способност.
Комбинацијом биолошког и социјалног
предвиђа степен опасности: јак биолошки и
јаки социјални – изузетно опасна личност; јак
биолошки и слаб социјални су гранични, слаб
биолошки и слаб социјални су случајни
Однос са социјалном патологијом
СП изучава настанак, развој и форме
девијантних облика понашања, кроз
интердисциплинарни приступ
ПКП субсумира социјално патолошке
принципе и теорије, јер указује на значајну
повезаност између јувенилне
девијантности и касније делинквенције
Значајно са аспекта утврђивања узрока
криминалног понашања
Разлика: ПКП – насилнички деликти и
структура личности, девијантност
секундарна или као део етиологије
Однос са психопатологијом
ППТ изучава менталне, емоционалне и понашајне
индивидуалне аберације, истражује и класификује у
нозолошке категорије
Постоји извесно ‘’преклапање’’ подручја услед недовољно
прецизног критеријума нормалности
ППТ – одступање које се бележи првенствено у пољу
индивидуалних одлика
ПКП – одступања која се бележе првенствено у пољу
друштвеног миљеа
УЗРОЦИ ИСТИ’?
Вероватно се зато и данас криминално понашање изучава у
психологији у оквиру ППТ
ОПЕРАЦИОНАЛНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ
КЉУЧНИХ ПОЈМОВА
ДЕВИЈАНТНО И ДЕЛИНКВЕНТНО
ПОНАШАЊЕ
КРИМИНОГЕНИ ФАКТОРИ
ПСИХОЛОГИЈА ИНДИВИДУАЛНИХ
РАЗЛИКА
ИНДИВИДУАЛНА ПСИХОЛОГИЈА
1. ДЕВИЈАНТНО И ДЕЛИНКВЕНТО
Девијација као искривљење, одступање (статистички термин)
У односу на ШТА ИЛИ НА КОГА? Девијација или аберација
Социолошки приступ: у односу на норме и стандарде,
правила и вредности
Девијанти у односу на правила (морална) која не повлаче
законске консеквенце него друштвену реакцију осуде и
одбацивања
Статистички: одступања у односу на аритметичку средину
(68,26%)
аберације изван просечног оквира функционисања
психичких процеса и психичких стања
Разликовати друштвене норме (ко их ствара) и
друштвене врдности (циљ којима теже): норме су
прописани начин за постизање вредности
Оне су инкорпориране у правни систем, па је то
први оквир одређивања криминалног понашања.
Психолози: понашања која одступају а НИСУ
ЗАКОНСКИ САНКЦИОНИСАНА су психолошке
аберације
ДЕЛИНКВЕНЦИЈА понашања која не само што
значајно одступају него су законски
инкриминисана (пресуђени)
Канадска дистинкција криминала
1. правно одређење: понашања којима се крше
легалне норме и за која су предвиђене законске
санкције (антилегална)
2. морално одређење: крше моралне и
религиозне обичаје, реакција је религиозне
природе (аморална и анти морална)
3. социолошко: крше се друштвене вредности и
правила, реакција је одбацивање (асоцијална
понашања)
4. психолошко: насилничка понашања, којима се
наноси бол и штета другом лицу и то су
антисоцијална понашања
Психолошки консензус: девијације проучавају
социолози и социјални психолози, делинквенцију,
посебно насилништво – психолози криминолози
У пракси, није тако експлицитно: истраживања
указују на уску повезаност, па се ПКП користи
теоријама о девијантном понашању.
ДЕВИЈАНТНИ ОБЛИЦИ ПОНАШАЊА:
1. Болести зависности (алкохолизам и
наркоманија),
2. Ментално – социјалне дев: проституција,
сексуалне девијације, скитничење и просјачење,
коцкање, самоубиства,
Хетерогеност критеријума - недостатак
Корекције дефиниције делинквенције: не
само пресуђени, него и они који су
учинили инкриминисана дела, а нису
пресуђени (тамна бројка криминала)
Игњатовић: разликује криминалца
(злочинца са каријером и структуираним
криминалним особинама) и преступника
(под утицајем околности)
Блекбурн: деликт– уперен против
индивидуе, криминал – уперен против
друштва
Шта је криминал
1. Правно одређење: све активности
којима су угрожена друга лица или њихова
материјална добра (у материјалном или
моралном смислу), а које су
инкриминисане у вежећим казнено –
правним нормама једне земље
ЦИЉ кривично правне науке јесте КАЗНА
починиоца
2. Криминолошко – социолошка
дефиниција: криминал јесте друштвена
појава, али се испољава кроз појединачне
криминалне акте, који чине укупност
криминала као појаве
ЦИЉ јесте ПРЕВЕНЦИЈА
3. Психолошко – криминолошко: криминал
као друштвена појава, чине га појединци,
али се и примарни етиолошки узроци
таквог понашања налазе у личносној
структури.
ЦИЉ јесте превенција и третман
ЕТИОЛОГИЈА
Класичари: човек је хедониста, казна је
испаштање
Неокласичари: није битно само шта је узрок, него
и практична питања везана за злочин
Позитивизам: строги захтеви природних наука –
криминал је строго детерминисан диспозицијама
Неопозитивизам: диспозиције да, али додати
социолошке каузалне факторе
Циљ ПКП је етиопатологија насилничког
криминала ради превенције аберација
Криминогени фактори су ендогени и
егзогени
Ендогени (примарни) : диспозиције за
физиолошки и физички раст и развој и
личносне диспозиције
Егзогени (секундарни): све што долази
споља – психосоцијални, културолошки и
делују директно или индиректно
МЕЂУСОБНИ УТИЦАЈ,
РЕВЕРЗИБИЛНОСТ
Са етиолошког аспекта треба изучавати и
феноменологију различитих видова криминала,
као и криминала у целини
Инциденца – број нових инкриминисаних радњи у
мереној популацији
Преваленца – укупан број делинквената у
мереној популацији
Однос између инциденце и преваленце изражава
степен КРИМИНАЛНОГ МОРБИДИТЕТА
Психолошко изучавање криминалне етиологије
подразумева индивидуални приступ
Постулати психологије индивидуалних
разлика
1. особине личности су латентне диспозиције и не могу се
директно мерити (ХК)
2. оне каузално одређују манифестно понашање које је
опазиво и мерљиво
3. понашање је С –Р, константност реакција је условљена
диспозицијом
4. метод је факторска анализа
5. диспозиције могу деловати и индиректно, преко
социјалних варијабли, постоји и повратни утицај
6. сви људи поседују универзалне диспозиције, разликују се
према квалитету и квантитету ангажованих диспозиција
7. Циљ је да се коришћењем адекватних
техника утврде те индивидуалне разлике и
обезбеди предикција (вероватноћа)
8. Личност је хијерархијска, на врху се
налазе општи фактори (основне
димензије), које корелирају са нижим
факторима
9. Хипотезе се проверавају
експерименталним путем, примењују
тестови а подаци се обрађују статистичким
путем
Основни постулати индивидуалне
психологије
1. сваки човек је јединка за себе, он је као такав непоновљив
и специфичан
2. особине личности су дефинисане у односу на теоријски
приступ аутора (Олпорт)
3. сваки човек захтева посебан приступ у зависности од типа
личности
4. подаци добијени номотетским путем ништа не значе у
односу на конкретног појединца (хороскоп)
5. принцип универзалности га своди само на мерљиве
димензије – сиромашно и инадекватно
6. постоје наследне диспозиције као што су темперамент и
интелигенција, али се оне испољавају индивидуално
7. Предвиђање понашање је илузија, јер оно што
важи са групу, не мора да значи конкретну
примену, ћовек је биже избора и има слободу
воље
8. Методе истраживања подразумевају клинички
и идиографски метод, па се јавља проблем
уопштавања резултата, економичности и сл.
Форензичка психологија се базира управо на
овом приступу.
ПКП првенствено користи први приступ, али за
нека истраживања и други.
Треба имати у виду да су разграничења више
теоријске природе, у пракси је другачије
Разлика у логичкој форми извођења закључка:
опште-посебно- појединачно или обрнуто?
ТЕОРИЈЕ О ПОРЕКЛУ
КРИМИНАЛА
1. АНТРОПОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ: Ломброзо:
урођене органске аномалије које су
последица диспозиционих дисфункција –
аномалија психе – аномалија тела
Стигмати дегенерације и урођени
злочинци – испод редова примата. Постоје
и злочинци из страсти, душевно болесни и
случајни.
2. Биолошке теорије: диТулио: околина
даје само облик деликту, узрок је унутар
личности
Битна су два момента
А. Урођена склоност (‘’злочиначка
наклоност) – еугеника – циљ је спречити
репродукцију
Б. Наслеђивање – биоконституционални
типови, подржани лонгитудиналним
студијама (породицаЈук), близанци
Резултат: казна (кастрација) у САД је од
1943. кастрирано 27 000 људи, у Немачкој
50-60 000 током рата. Хемијска кастрација
3. Ендокринолошке теорије: хипогликемија
узрокује лучење адреналина
Смањена секреција тироидне жлезде –
кретенизам
Појачана секреција полних жлезда
Џонсон: ово је пре убрзавајући него
примарни агенс
4. Расна теорија: Гарофало: свака раса
поседује збир моралних инстиката који
нису плод расуђивања индивидууа, него
његов урођени део, као и физички тип
расе којој појединац припада....
Против Јевреја, против црнаца, хиспано...
5. Хромозомска теорија: хромозомска
аберација као узрок агресивности
Научно је уртврђен само Даунов синдром
код когнитивног дефицита
Експериментално није потврђено, етички
кодекс
2. Социолошке теорије
1. Теорије аномије: Диркем: аномија је стање друштвене
неравнотеже, која настаје кризама или брзим променама или
катастрофама
Нема јасно дефинисаних легалних прописа, морални
стандарди се потискују као невалидни а нови су
неодговарајући
Људи се повлаче и одлазе у девијацију или делинквенцију
Мертон: друштво даје циљеве и легитимна средства, разлика
је у индивидуалној адаптацији:конформизам (прихвата и
циљеве и средства), иновација (прихвата циљеве),
ритуализам (одбија циљеве користи средства), повлачење
(одбија и једно и друго) и побуна (одбацује циљеве и нуди
нова средства)
б. Теорија друштвене дезорганизације
Дезорганизација је распадање унутрашњих односа унутар
друштвене групе (губитак контроле) од породице до државе.
Тако настаје друштвена дисхармонија, конфликти,
нетрпељивост
В. Теорије субкултура: нормативни системи унутар
друштвених група које су се издвојиле из друштвене целине
Јингер: важеће норме окренуте наопако – контракултуре
Коен: сопствене вредности независно од општеважећих, нису
нужно у конфликту - субкултуре
Вршњачке групе, малолетничка делинквенција, подразумева
сопствени кодекс
Г. Еколошка школа: урбана средина и специфични животни
стил као узрок делинквенције
Социјално – психолошке теорије
делинквенције
1. Теорија диференцијалне
асоцијације:Садерленд – криминал се учи
и то асоцијативним путем, у примарним
групама
Учење се одвија некад једноставним
усвајањем, наградом, некада се учвршћује
прихватањем мотива који су у нескладу са
законски одобреним понашањем
Диференцијална идентификација
2. Теорије социјалног интеракционизма
А. Теорија етикетирања – Бекер: девијантно је оно понашање
које људи тако етикетирају, то није особина личности него
последица примене санкција
Пример: туку се сиромашни или богати – исто понашање је
различито означено од оних који интерпретирају догађај
Б. Теорије примарне и секундарне девијације: Примарна –
нису познате другима, нема етикете, само индивидуалне
последице
Секундарна – након етикете он изграђује понашање које је у
складу са њом
Да ли то значи да сам постао злочинац зато што си ме
ухапсио?
В. Теорија социјалне контроле:сваки прекид или
нарушавање конвенционалних друштвених веза
је делинквенција (приврженост, поверење у
социјалне институције, конвенционалне
вредности и дозвољене активности)
Да ли то значи да је сваки антиконформизам
погрешан? Фром
Г. Теорија социјалног учења: Бандура: учи се не
само на основу поткрепљења, него и имитацијом
на основу посматрања – викаријско учење.
Тако се учи агресија_ посматрам акционе
филмове, производи се узбуђење и жеља за
личним понављањем радње да би се постигла
гратификација.
Вероватно у одређеним календарским узрастима
или емоционално незреле личности
Д. Теорија фрустрације: Долард и Милер:
агресија је реакција на фрустрације
Критика: не, то је бес, који не мора нужно
да заврши агресијом, зависи од
социјалних околности
Тако настаје теорија напрегнутости –
неспособност појединца да сублимира
агресију, кроз легалне канале
Критика_ одговор може бити депресија,
суицид....
Ђ. Теорија имитације – Тарде: појединци
имитирају владајуће структуре,
сиромашни имитирају богате, цело
друштво је имитација живота
ПСИХОЛОШКЕ ТЕОРИЈЕ
ДЕЛИНКВЕНЦИЈЕ
То су психоанализа, првенствено као јединствена
теорија која објашњава и структуру, динамику и
развој личности уопште
Ајзенкова теорија криминалитета – изучава
криминал са другачијег аспекта
Кибернетички модел димензија личчности –
домаћа теорија, субсумира Ајзенка и Фројда и
заснована је на батеријама стандардизованих
тестова, личност проучава целовито и проверава
експериментално
Психоанализа
Основне поставке Фројдове теорије личности
Ид- нагони, примарни процеси и принцип
задовољства (нема инхибиције)
Его – секундарни процеси и принцип реалности,
одлагање задовољства контракатексом
Супер его – идентификацијом са родитељем
истог пола, чиме се формира укупни идентитет и
основа моралности (савест и идеал ја)
Понашањем управљају нагони – либидо и
деструдо, у зависности од њихове сразмере
зависи квалитет акције
Агресивност је дериват (изданак) нагона смрти
Динамско тумачење криминала
Поремећаји моралног расуђивања настају у
фалусном периоду – страх од кастрације
Агресија се окреће ка унутра а онда пројектује на
друге људе
Код жена је завист за пенисом, непостојање
снажне емоције производи дефицит моралности
Када Его више не може да контролише пулзије,
долази до провале беса, пражњења (обична
агресија)
Објашњење психопатије: малформације Ја,
секундарни нарцизам и деформације мишљења
као основ криминалне психопатије
Гловер: три извора криминала и сви су лоцирани
у Супер егу: насилнички, слаб и девијантни
Супер его.
1. Сурови Супер его: криминалне неурозе –
латентна жеља за коначном казном
Кажњавајући Супер его се бори са потиснутим
инфантилним жељама и осећањем кривице –
казна од ауторитета
Криминал као задовољење потребе да се буде
прихваћен, да се има социјални статус, (место у
гангу)
Стална потреба за узбуђењима, хостилност јер
нема пражњења афекта који је узрочник
конфликта, па је напетост константна и растућа
2. Слаб Супер его: узрокује слабост у Ја
систему: психопатска личност, нема
контроле, импулсивност и нема осећања
кривице
То је карактерни поремећај, настао
идентификациојом са суровим
родитељем, (са агресором) и цео живот је
контрола садизма
У зависности од развојне фазе и особина
личности другог родитеља зависи и форма
дефекта
3. Девијанти Супер его: настаје
идентификацијом са девијантним
моралним вредностима родитеља истог
пола (нема забрана)
Нема оштећења личности у клиничком
смислу, они су савршена породица, једино
је отац криминалац
Критика: не може се применити на све
облике криминала
Са развојем когнитивизма, обновљене
претпоставке
АЈЗЕНКОВА ТЕОРИЈА
КРИМИНАЛА
Психобиолошка теорија, ПЕН модел
Базира се на истраживањима Лурије ЦНС и
експерименталним истраживањима понашања
криминалаца
Личност је детерминисана биолошком
конституцијом и понашањем
Особине су латентне, универзалне, мере се
путем факторске анализе, одређене су
неурофизиолошким процесима
Четири врсте темперамента
ДИМЕНЗИЈЕ
ОСОБИНЕА ЛИЧНОСТИ
НАВИКА
ОСОБИНА ЛИЧНОСТИ
НАВИКА
С-Р
НАВИКА
С-Р
ОСОБИНА ЛИЧНОСТИ
НАВИКА
С–Р
НАВИКА
С–Р
НАВИКА
С–Р
С-Р
Експерименти Павлова са псима: кортикална
ексцитација и инхибиција (узбуђење и контрола)
Тестира војнике и изолује две главне димензије –
екстраверзију и неуротицизам, међусобно су
ортогоналне
Природа екстраверзије: реактивна формација
Природа неуротицизма: лимбички систем, јак или
лабилан
Свако понашање се учи наградом и казном,
условљавање зависи од нервне структуре
Криминалци су екстраверти, зависе од награде,
тешко се условљавају, тешко уче, зато
рецидивирају и имају дефицит морала
Савест је условни рефлекс
Јувенилни делинквенти исказују сталну потребу
за новим узбуђењима, имаји повећану
толеранцију на бол, бирају дружину и сл
Неуротицизам – неки људи једноставно имају
реактивнији симпатички нервни систем од других
Делинквенти су нестабилнији, реактивнији,
раздражљивији, анксиознији
ПСИХОТИЦИЗАМ: висока предиктивност
делинквенције и одлика психопата
Повишено лучење адреналина и снижен ниво
МАО (код психоза)
Најпроблематичнија валидност – шта се у ствари
мери?Импулсивност је део екстраверзије, а не
психотицизма
Криминалитет је конструкт, диспозиција да се
почини злочин и варира од алтруизма до
антисоцијалног понашања.
Сматрао је да се повишење на све три скале
јавља код окорелих криминалаца и примарних
психопата
Социјални фактори значајно утичу на
испољавање имовинског криминала, али немају
значајну улогу у формирању насилништва
Истраживањима показао да су склонији
криминалу они који су пореклом нижег статуса,
из руралних средина, црне и жуте расе.
Контрадикторне провере: неки су сагласни, неки
супротно
Проблем је у скали Е: код јувенилних и код
осуђеника преко 40 година, само у
селфрапорту
Блекбурн је високо П нашао код
секундарних психопата, који су били више
интровертни
Ни данас није прецизиран садржај
димензије: импулсивности, психопатија
или психотицизам
Инструмент је ЕPQ
Е
N
P
Активан
Инфериоран
Воли ризик
Социјабилан
Незадовољан
Импулсиван
Асертиван
Анксиозан
Неодговоран
Експресиван
Зависан
Манипулатор
Амбициозан
Хипохондар
Тражи сензац
Догматик
Осећа кривицу
Безосећајан
Агресиван
Опсесиван
Практичан
Кибернетички модел димензија
личности
Једина домаћа психолошка теорија криминала,
субсумира Ајзенка, Лурију, Фројда, Катела и
основне поставке кибернетике.
Личност је отворен систем, комуницира путем
улазних и излазних процеса, између средине и
унутрашњих јединица постоји одређен процес
провођења.
Личност се састоји из конативног и когнитивног
блока, сваки блок је хијерархијски устројен, при
чему постоји корелација између опште
интелигенције и централног личносног
процесора.
Квар на централном фактору доводи до
примарног поремећаја унутар самог фактора,
али производи и секундарна оштећења свих
осталих субсистема који су му подређени, што
утиче на комуникацију са спољном средином.
Сваки фактор је лоциран у одређеном делу
неурофизиолошког система и зависи од тих
процеса
У лимбичком систему су претежно сви
субмисивни фактори, једино се централни
фактор налази у вишим кортикалним центрима.
Од квалитета међусобне комуникације
субсистема и централног система, зависи врста
поремећаја
Конативне особине
Епсилон – екстраверзија
ХИ – основне биотичке функције
Алфа – генерални неуротицизам, анксиозност,
одбране
Сигма – систем за напад, импулсивност
Делта – координира и регулише рад свих
субситема
Ета – резултат социјализације
Агресивност је примарна и секундарна:
примарна као реакција на спољни С, секундарна
као реакција на С иѕ одбране
Агресија је офанзивна и дефанзивна
Офанзивна: активна, као последица
осујећења, нестаје када се потреба
задовољи. Импулсивна, слаба контрола и
ина инструментални карактрер (да
задовољи потребу, а не саму себе)
Дефанзивна: афективна, настаје као
последица избегавања болних дражи и
настоји да се одржава, јер се пријатност
асоцира за не постојање болних
надражаја. Она је сама себи циљ, само
постајање је задовољство јер нема бола
Орална агресија
Анална агресија
Код насилних криминалаца постоји разлилчито
упливисање различитих форми агресије – од
типа агресије зависи и тип насиља
Степен конативне поремећености у високој мери
корелира са типом злочина
Социјални фактори могу имати утицаја код
имовинског криминала, али никаквог код насиља
Аморалност је такође диспозиција, резултат
наслеђене конативне сгтруктуре и у високој
корелацији са садизмом
Когнитивни блок
Општа интелигенција се налази на врху
пирамиде, она зависи од следећих оиперација
1. рецепторски систем
2. перцепција
3. краткорочна меморија
4. дугорочна меморија
5. сукцесивна анализа иформација
6. симултана анализа информација
7. све ово обједињује централни процесор Г
Факторском провером екстраховане су четири
главне компоненте:
1. фунционисањње меморије
2. сукцесивна анализа
3. симултана анализа
3. брзина пријема и обраде података
ИТ1 – перцептивне способности
АЛ4 – вербалне способности
С1 – способности спацијализације
Код криминалаца највише погођене Ит1 и Ал4,
али одступање је значајно на свих факторима, у
зависности од типа криминала
Истраживања криминала применом батерије
тестова КОН6 и КОГ3 показују:
1.Наилнички криминал је структуиран, то је
диспозиција
2. Психопатија је примарна, органска и одликује
већину осуђеничке популације
3. Аморалност је диспозиција
4. Узрок је дисфункција Делте, која узрокује
личносну и когнитивну дезорганизацију и
дисоцијацију
5. Постоји значајна корелација између
малолетничког девијантног и каснијег
делинквентног понашања
Криминогени фактори
Фактори који каузално утичу на вршење
делинквенције, хетерогени су, различити
по врсти и начину деловања
1. психосоцијални фактори – породица и
вршњачке групе
2. психолошки фактори – интелигенција,
импулсивност, психопатија и агресивност
3. социоекономска депривација
3. неурофизиолошки фактори
Породица и породичне интеракције
Најчешће одређиван као примарни агенс
криминала, утицај Фројда и раног,
формативног периода
Потреба за припадањем и афективном
везаношћу су примарне, каже Зазо
Депривација води тешким личносним
малформацијама, о томе највише говори
психоанализа
У зависности од узраста и зрелости
организма зависи дубина трауме
Остала истраживања: функционална и
структурална
Срушен мит о утицају нарушене структуре
на делинквентно и девијантно понашање
1. Начин васпитања деце
2. породични односи
3. девијантна понашања родитеља
4. величина породице
5. социоекономска депривација примарне
породице
1. Начин васпитања: награда и казна
Негативно: Користи се примена силе или
изостанак љубави (индиферентно)
Позитивно: индукција – размисли о последицама
поступка (преузети одговорност као симптом
зрелости)
Код делинквената, коришћен метод примене
силе од стране оца и индиферентност мајке
Најтеже је не упознати никаква осећања –
унутрашња празнина узрокује неспособност
касније емпатије . Гранични случајеви
Сила: идентификација са агресором,
дисоцијални поремећаји
Бандура: родитељи делинквената користе поругу
и физичку казну, а неделинквената уздржавање
од осећања и индукцију
Мајке користе командовање и критику
Комбинује се љубав и контрола и добију се
четири форме:
1. ауторитативан модел: прихвата али захтева
2. попустљив – прихвата и незахтева
3. ауторитаран – не прихвата и захтева
4. занемарујући: не прихвата и не захтева
Адлер: најгоре је размазити децу, то су паразити,
неспособни егоцентрици, лоши и бескорисни
људи, који очекују да увек буду у центру свега
Петерсон: важан фактор је неусклађеност у
захтевима и очекивањима између родитеља
према деци – не зна шта је дозвољено,
аморалност
Недоследно коришћење метода – губи оријентир,
алијенација и хостилност
Неки истраживачи наглашавају мајчинску
попустљивост и слабу контролу као најзначајнији
фактор
ПОРОДИЧНА ИНТЕРАКЦИЈА: делинквенти имају
негативну перцепцију породице, конфликти мајка
– син
Породична дисхармонија, недостатак топлине и
блискости, до злостављања деце,Алкохолизам
РАЗОРЕНА ПОРОДИЦА: контрадикторни
извештаји, само код неких облика криминала
Утицај разореног дома је значајан само у домену
ефекта самог развода, сепарације и разлога за
сепарацију
Нема значајне корелације између развода и
делинквенције, али има између агресивности
родитеља и делинквенције
Значајно је и понашање мајке: ефекат је ублажен
ако је она емоционално топла и недевијантна
Петерсон: 70% из целе породице, 50% из
конфликтне породице и 20 % из растурене
породице где је хладна и девијантна мајка
ДЕВИЈАНТНО ПОНАШАЊЕ РОДИТЕЉА: 50% синова
алкохоличара постају алкохоличари, жене се удају за
алкохоличаре
Криминогене породице репродукују криминалце и девијанте
МекКорд: корелација није значајна ако су очеви криминалци
имали адекватан однос са синовима, без обзира на
криминалну прошлост
Да ли је реч о идентификацији или генетској структури? Мора
се имати у виду тип злочина, криминална каријера и слично
ВЕЛИЧИНА ПОРОДИЦЕ: већи број деце, већа корелација са
криминалом и рецидивизмом (не важи за жене)
Зашто? Углавном су сиромашне, а емоционални садржаји
нису равномерно распоређени на све чланове.
Глукови: 65% делинквената има брата делинквента, 25%
неделинквената има брата делинквента
Адлер говори о редоследу рођења деце
Утицај школе и групе вршњака
Друштво га је искварило или је он изабрао
друштво (свака птица своме јату лети)
Неки сматрају да је ово критична детерминанта
криминалног понашања
Битна одлика малолетничке делинквенције,
стицање социјалног идентитета, део процеса
идентификације
Две трећине делинквената је своје прво дело
починило у групи
Питање је како се формирају групе, како се
позиционирају чланови унутар ње – не сме се
проблем посматрати без утицаја личних особина
Два начина формирања – од одбачене или од
агресивне деце
Одбачена деца, али не и агресивна касније
постају девијанти, изоловани
Агресивна се удружују са агресивнима и нису
социјално одбачени, касније постају делинквенти
Неки истичу пасивно придруживање, по
инерцији, други сматрају да је избор групе
намеран чин
Вршњачка група фасцилитира извршење
злочина, али је диспозиција била присутна,
латентна или је склооност раније формирана
Ајзенк и кажњавање малолетника
Когнитивисти: дефект у моралном развоју који је
условљен интелектуалним дефицитом
Особине личности преступника
Криминална личност (Пинател): централно језгро
и варијанте
Централно језгро – темибилитет- латентне
особине личности: агресивност, егоцентризам,
атимија и емоционална лабилност.
Варијанте: модалитети особина личности који се
исказују у одређеном типу деликта
Опасно стање може бити хронично и иманентно
Постоје социјални утицаји, али се тежина
злочина мери биолошким утицајима, јер они
одређују меру социјалне адаптације
Основни инструмент је ММПИ
Интелигенција
Почиње Бинеовом скалом, на војницима, па на
криминалцима
Утврђена доња граница просечне интелигенције
Проблем: није јединствена способност и хетерогеност
извршилаца злочина
Пример: рецидивисти су испод границе. Да ли су то онда они
што су глупи па пре бивају ухваћени или се баве криминалом
услед когнитивног дефицита?
Резултати различитих истраживања су контрадикторна: неки
тврде да су дефицитарни, неки да нема разлике
Први значајнији помаци применом Векслера: не само што
постоји значајност разлика, него постоји значајни распон
између вербалних и манипулативних способности
Одговор: недостатак едукације
Одговр на одговор: погођени центри за лингвистичку обраду
Харе: висок скор на психопатији је повезан са
поремећајима у раду леве хемисфере и слабијом
латерализацијом језичких функција
Когнитивисти: поремећај мишљења узрокује
поремећај језичких способности (они не прелазе
на апстрактни ниво), и повратно, нема развоја
моралности
Закључак: интелигенција се мора посматрати као
саставни део личносне структуре
Дефицит памети: дебили учествују, остали
углавном жртве
ИКСИ: когнитивни дефицит код свих осуђеника,
нарочито одступања код рецидивиста
Каплан: висока интелигенција код осуђеника
само 9%. Да ли интелигентнији успевају да
избегну детекцију
Импулсивност и психопатија
Импулсивност се мери временом латенције између дражи и
одговора
Може бити одређен као црта личности или део психичких
процеса (емоције)
Код Ајзенка је репертоар психотицизма, други кажу
екстраверзије
Импулсивност као део дистимија: патолошки и продужени
афекат
Различите теорије различита објашњења: пА – слаба
контрола Ега, те примат преузимају примарни процеси –
нагонско понашање без одлагања задовољства
Други начин је да се перманетно нарастање пулзија конв
ертује у неуротски симптом и поремећај личности
Поремећаји личности – психопатије
Слаба его контрола, нарастање унутрашње
тензије, задовољење без одлагања, нема
осећања кривице нити емпатије
Дисфункција Над ја деформише секундарне
процесе у Ја, слаба контрола и Ја хипертрофира
– секундарни нарцизам
Криминални психопата на тестовима показује
профил Pd – Ma (Sc) – патолошки нарцизам и
агресивност
Харе: агресивни нарцизам и антисоцијални
животни стил. Криминални психопата се не може
подвести у неку од постојећих нозолошких
категорија
Они користе насиље, али суштина је у
ОСЕЋАЊУ ЗАДОВОЉСТВА ЗБОГ
КОРИШЋЕЊА НАСИЉА, не у томе шта су
постигли насиљем
Садизам као доминантни маркер силоватеља
Разлика између психопата је у различитом типу
насиља који користе:
Физичко насиље: глупљи, нижи слојеви, ниска
самоконтрола и низак доживљај селфа
Психичко насиље: паметнији, виши слојеви,
бољи доживљај селфа
Кибернетички модел: деформитет Делте који
узрокује секундарну дезорганизацију – понашају
се као нижи примети на нивоу хипоталамуса
Агресивност
Основно обејежје насилничких кривичних дела:
дрска и безобзирна примена силе (физичке и
психичке), против воље другог лица
Психолошки, различите форме и различити
узроци агресије.Лоренц: ‘’агресија је инстиктивна:
током еволуције људи нису развили ни један
механизам за спутавање агресије, па се могу
сматрати опасним животињама...’’
Развој мислећег ума је утицао на научнике да
агресију сагледају као особину личности, не само
као део нагонског репертоара
Физиолошка основа: адреналин и норадреналин
припремају организам за ‘’бори се или бежи’’
Физиолошка подлога иста, разлика је у
конативној структури и доминантном
катехоламину
Форме агресије:
1. Вербална- невербална (психичка, физичка,
најчешће је комбинована)
2. Манифестна или латентна: актуализована или
прикривена, ситуациона или структуирана,
импулсивна или перманентна, акутна –
хронична....
3. Хетероагресија и аутоагресија – психоанализа
каже да је то исто (разлика у објекту)
4. Примарна или секундарна, бенигна или
малигна
Фром: одбрамбена је бенигна, нападачка је
малигна
Нативисти: одбрамбена је формирана дејством
одбрамбених механизама и има улогу
избегавања болних дражи, она је
инструментална и аверзивна, хронична и
подмукла, па је зато малигна
Неслагање је последица терминолошког
неслагања,различите конотације истих појмова
Малигна је адреналинска (раздражује), бенигна
је норадреналинска (смирује)
Кибернетички модел: примарна и секундарна,
орална и анална, одбрамбена и нападачка
Истраживање криминала: психопатско
насиље је конативно условљено
Они су импулсивни, али и аверзивно
агресивни, (контрола садизма)
Непсихопате су склоне реактивном
злочину, афективном, у фазама
емоционалних криза и жртве су из блиских
кругова
Психопате користе екстремно насиље,
уживају у деструкцији, а када се ради о
инструментализованом насиљу они су
бездушни, хладни, незаустављиви
Истраживања психолошких особина
насилних криминалаца у Србији
Примена Кибернетичког и Ајзенковог модела,
узорак насилни криминалци: убиство, тешка
разбојништва, тешке телесне повреде и
силовања
1. Разликују се према психолошком склопу,
делинквенција је структуирано понашање
2. Разликују се међусобно и у односу на
некриминалну популацију и у односу на класичне
криминалце
3. ’’Општи психолошки профил’’ подразумева
конативну дезорганизацију, као и секундарно
изазване компликације конативних субсистема, а
онда и когниције; хередитарна оптерећеност
4. Насилини криминалци се разликују и
међусобно: највећа разлика је између разбојника
и силоватеља, убице и ттп су на средини
мереног простора
5. Особина која највише разликује починиоце
јесте когнитивни дефицит
6. Примарна диференцијална особина између
њих и ‘’нормалних’’ је поремећај ДЕЛТЕ,
психотицизам, неуротицизам није значајан
7. Такође, интелектуално су инфериорни у
односу на ‘’нормалне’’, највише су погођене
хередитане способности
8. Насилни криминалци и класични се разликују у
односу на степен неуротицизма
9. Утврђене значајне разлике између
психолошког склопа примарних починилаца и
рецидивиста: рецидивисти су когнитивно
инфериорнији, деструктивни, анално агресивни,
аморални, склони удруживању, социјални
фактори немају значаја, као ни примарна
породична патологија
10. Тамна бројка криминала даје налаз који је
идентичан са рецидивизмом, а заједно доказују
да исти тип личности чини исти тип преступа у
континуитету, па се ради о структуираним
понашањима.
11. Тамна бројка указује на наркомански тип
насилног криминалца
12. Утицај социјалних фактора је видљив само
код разбојника. Када се искључе психолошке
варијабле, убице и силоватељи су у истом
простору, насупрот разбојницима. Оно што их
диференцира јесу особине личности.
13. Разбојници потичу из боље стојећих
породица, у односу на цео узорак
14. Примарна породична патологија је маскирана
психолошка варијабла, она је субсумирана у
ДЕЛТА фактору
15. Неуротицизам је доминантна
диференцијална особина између класичних
криминалаца и нормалних, што је у складу са
Ајзенком
Психолошки профил разбојника
Когнитивни супериорни у односу на остале
Екстравертни, импулсивни, користе манипулацију и
инструменталну агресију
Потичу из виших слојева и боље су образовани, имају мотив
– материјалну корист
Слабије рецидивирају у односу на силоватеље (дужа казна)
Према жртви су безобзирни, дисоцијалне личности са
недостатком емпатије, имају криминалну каријеру
Просечно стари између 20 и 28 година
‘’Обични’’ лопови, примитивне личности, ниже социјалне
структуре и образовања
Крађама започињу своју криминалну каријеру или то чине
као део ‘’иницијације’’ приликом уласка у групу
Психолошки профил силоватеља
Хетерогена популација извршиоца, разликују се
од свих осталих злочина, како по врсти агресије,
тако и аморалности, изопачености
Највиша тамна бројка, спецификум урбане
средине?
У односу на остале, највећи степен конативне
дезорганизације и когнитивног дефицита: либидо
је у служби агресије
Циљ није либидинозна гратификација, него
редукција агресивног нагона, МОЋ.
КОНТРОЛА.ПОСЕДОВАЊЕ, ЖРТВА ЈЕ
ОБЈЕКАТ, НАСТОЈИ ДА ЈЕ ДЕХУМАНИЗУЈЕ
У анамнези присутни елементи примарне
породичне патологије, највише у односу на
остале осуђенике
Своје понашање правдају понашањем жртве,
дело по правилу понављају, код инцеста
корелација са алкохолом
Не удружују се у групе (разлика у односу на
јувениллну делинквенцију)
Социјални фактори не корелирају са типом
деликта, криминогени фактори су
психофизиолошке природе
УМЕЈУ ДА РАЗЛИКУЈУ ДОБРО ОД ЗЛА, свесни
су последица, али их то не интересује
Органске психопате, беспризорне
Предатори: иду за својим нагоном и лове плен.
Пошто се ради о нагонском понашању, велика
вероватноћа понављања (рачунају да жртва неће
пријавити)
У анамнези је присутна историја насиља: почињу
рано, крађама, силовањем
Обично ожењени, али склони ванбрачним
везама, промискуитету
Девијације сексуалног нагона, парафилије
(егзибиционизам, зоофилије, воајеризам...)
Када је окидач непосредно понижење, жртва се
максимално обезвређује (серијске убице и
силоватељи)
Психолошки профил извршиоца
тешких телесних повреда
Орално агресивни, склони насиљу и деструкцији уопште
Чланови криминалних група, некад вође
Имају криминалну каријеру и социјална депривација нема
значаја у формирању структуре ових типова
Стаари између 20 и 30 година, импулсивни са поремећајима
афекта: патолошки и продужени афекат
У анамнези се могу наћи елементи ППТ: ригидност и висока
ауторитарност оца и потпуна пермисивност мајке, са
значајном инциденцом злостављања чланова породице од
стране оца
Историја насилништва: од девијација до туча, често се
налазе као вође вршњачких група
Кречмеров ‘’атлетски’’ тип – нарцистички поремећај личности:
ЉУДИ СУ ОБЈЕКТИ, СРЕДСТВО ЗА ПОСТИЗАЊЕ ЦИЉА
Психолошки профил убица
Хетерогени, као и силоватељи
Дезорганизовани, дисоцијални типови, ближи
силоватељима него разбојницима
Нису склони удруживању у групе
Стари између 20 и 30 година, слабо образовани,
занимања која не захтевају коришћење виших
мисаоних процеса
Делују чудно и одбојно, хладни, ниска
толеранција на фрустрације
У анамнези – мучење животиња, алкохолна
адикција и дисфункција примарне породице
узрокована очевом адикцијом
Отац алкохоличар, мајка емоционално
равнодушна, обоје злостављају дете
Постоји корелација са менталним поремећајима,
најчешће убијају блиске особе.
ТреБа разликовати рационалне (професионалне)
убице, оне који то чине у стању афективног
дисбаланса и нагонске убице.
Нагонске води прицнип задовољења нагона по
сваку цену и без одлагања, па је МОТИВ
психолошке, а не материјалне природе. Отуда
сличност са силоватељима, а не са
разбојницима.
ОДУЗИМАЊЕ НЕЧИЈЕГ ЖИВОТА ЈЕ СРЕДСТВО
ЗА РЕДУКЦИЈУ АГРЕСИВНОГ НАГОНА.
Шта је профајлинг
Израда ‘’психолошког портрета починиоца
злочина’’базирана је на претпоставци да је и
злочин део личносног стила, па се на основу
доказа с места злочина индикује тип злочинца.
Циљ је идентификација починиоца на основу
карактеристика злочина, особина жртве и изјава
сведока и жртава.
Још једна потврда да је криминал структуиран.
Али то је и ограничење, јер у случајевима
ненасилног криминала опада вредност
профилисања
Израда профила према ФБИ
Фазе израде су следеће
1. прикупљање података из различитих извора
(полицијска, аутопсијска, фотографије места
злочина)
2. класификација злочина
3. реконструкција злочина – хипотезе о начину
понашања учесника
4. ставарање профила – хипотеза на основу
општих теоријских знања и конкретних података
о починиоцу (трагова)
Конструисање профила и подаци
Први део обухвата стандардне анамнестичке
податке:демографски, социјалноекономски,
процене интелекта, породичног статуса, навика,
1. Личне особине починитеља: пол, старост,
адреса,физичке одлике, тетоваже, значајне
детаље,утицај наркотика
2. Особине места злочина: локација, време, дан,
метод, инструмент, начин бегства, маскирање....
3. Особине жртве: адреса, пол, старост, брачни
статус, занимање, активности, утицај наркотика
4. Жртвин опис починитеља: све је важно
5. Сведоков опис: све је важно
Два начина профилисања:
1. Интуитивно – клинички метод
(дедуктивно индуктивни)
2. Статистички – велике и добре базе
података
ШТА ЈЕ КРИМИНАЛНИ
ПСИХОПАТА
То је биолошки дефицит, урођен или
настао у раном детињству
То је посебан нозолошки таксон,
емоционално – интерперсонална
димензија (поремећај емоција и социјална
дисфункција)
Криминална когниција и криминална психа
Криминална психа: криминална историја,
криминалне потребе и респонзитивност
Криминална историја
Паразитски начин живота
Рани поремећаји понашања
Више краткотрајних бракова
Јувенилна делинквенција
Отпорност на процесе условљавања
Понављање криминалног понашања
На ове варијабле није могуће деловати у
тераписјком смислу
Криминалне потребе (особине)
Патолошка лажљивост
Манипулативност
Одсуство осећања кривице
Слаба бихевиорална контрола
Промискуитетност
Недостатак реалистичког одређивања нивоа
аспирација
Импулсивност
Безосећајност
Не прихватање одговорности
Респонзитивност
Површни шарм
Грандиозност
Потреба за сталном стимулацијом
Плитки емоционални доживљаји
Криминална памет
Квантитативно се не разликују, осим што су
исподпросечни
Разлика у квалитету: поремећај на нивоу
перцепције и вербалних способности
Хередитарност: слаба латерализација у кортексу,
одсуство везе између значења речи и
емоционалне конотације
Когнитивни психолози: повезаност говора и
мишљења: недовољно развијене вербалне
способности прате недовољно развијени
мисаони процеси
Тешко разлучити шта је узрок а шта
последица, исто као што је тешко утврдити
да ли когниција дефинише тип конације
или обрнуто.
Развој мишљења и усвајање моралних
вредности, развој емоционалне
интелигенције кроз интерперсоналну
стимулацију
Учесници у судском процесу
Део форензичке психологије – експертиза
психолошке спремности, структуре,
мотивације....Нагласак је на давању
изјаве, односно исказа
Појам исказа: писмена или усмена изјава,
дата пред службеним лице,. Која утиче на
формирање мишљења суда, као основ за
доношење непристрасне одлуке...’’
Многи психички процеси утичу на исказ
Психички процеси који утичу на
формирање исказа
1. ПЕРЦЕПЦИЈА: осет и опажај, чула и
субјективни доживљај чулне информације
Настојимо да га сместимо у сопствени контекст
(меморија, сећање)
Начин на који опажамо зависи од особина
личности, интелигенције, претходног искуства,
емоционалног стања, когнитивног стила
(механизма одбране)
Селективна перцепција; опажамо у складу са
сопственим уверењима – предрасуде,
стереотипије, идеолошка убеђења
Фалсификовање реалности је нормална појава
2. Памћење
Процес запамћивања или меорисања и процес
учења, тј способност репродукције (енграми,
електрична и хемијска фаза)
Памћење је опажање, аперцепција – придавање
смисла, рекогниција – препознавање раније
опаженог и ретенција – задржавање.
Постоји вољна и невољна репродукција, односно
присећање садржаја
Моторно памћење: учење покрета
Емоционално: упамћивање осећања
Ментално: логичких и мисаоних садржаја
Репродукција, као и упамћивање, може бити
измењено под утицајем несвесних и невољних
садржаја, емоционалних компоненти
Никада се не заборавља све, потискујемо и
фалсификујемо
Амнезије: блокада, иако постоји енграм
ФАКТОРИ КОЈИ СУ НАЈЗНАЧАЈНИЈИ КОД
СВЕДОЧЕЊА
1. Упрошћавање- губљење детаља и повезивање
у једноставну целину
2. Рационализација: сам себи објаснио нејасни
део (пешак и ауто)
3. Наглашавање: потреба да нагласи детаљ који
је ирелавантан
Посебно дуготрајни процеси утичу на ове
факторе
Лек: одвести их на место злочина и
реконструисати догађај – сете се нечег што су
изоставили
2. МИШЉЕЊЕ: својство човека, неокортекс,
уочавамо везе између појава, износимо
закључак, апстрахујемо, генерализујемо,
антиципирамо...
Зависи од личносне структуре и степена
интелигенције. Грешке у мишљењу могу бити
злонамерне и ненамерне – свесне и несвесне.
Ненамерне грешке настају услед деловања
емоција, уобичајених одбрана, степена
конформирања и сл.
4. ОСЕЋАЊА: субјективни доживљаји
рационалних ствари, увек прате све остале
процесе, нарочито мишљење (рационална и
емоционална интелигенција)
Управо осећања често руководе сећањем, али и
актуелним мишљењем, па и код судија
5. ВОЉА: свесно мобилише енергију да дође до
циља, или да кочи неприхватљиве циљеве.
Особе слабе воље избегавају појављивање на
суду, а када не могу то да избегну, онда су штури,
подлежу сугестији или су апатични и
незаинтересовани
Веродостојност исказа саслушаваних
лица
Користе се методе CBCA Критеријумски
утемељена садржајна анализа, затим Процена
веродостојности изјаве SVA и техника Мониторинга
реалности.
CBCA има 19 критеријума који су подељени у 5
категорија:
1. АНАЛИЗА ЛОГИЧКЕ СТРУКТУРЕ ИЗЈАВЕ
Да ли је изјава логички конзистентна
Да ли је структуирана – истинит исказ има
централну тачку и распршење
Колико су опширни детаљи – специфичности,
истина увек има више детаља
2. АНАЛИЗА СПЕЦИФИЧНИХ САДРЖАЈА
Колико је повезано са контекстом – са осталим
догађајима
Опис интеракција – однос између учесника
Репродукција разговора – да ли користи
непознате термине, нарочито деца
Опис неочекиваних компликација – непланирани
прекид инцидента
3. АНАЛИЗА ПОСЕБНОСТИ САДРЖАЈА
Да ли користи необичне детаље
Да ли има детаља који немају везе са делом
Погрешно разумевање непознатих тачно
описаних дешавања – деца и ејакулација
Да ли постоји повезаност са неким спољашњим,
раније одиграним дешавањем
Описи сопсвеног стања
Описи субјективног стања починиоца или оно
што му се приписује
4. АНАЛИЗА САДРЖАЈА ВЕЗАНИХ ЗА
МОТИВАЦИЈУ
Спонтано исправља изјаву, да би била
прецизнија
Признаје да се не сећа
Сумња у сопствено сведочење
Самоосуђивање
Правдање починиоца
5. АНАЛИЗА ЕЛЕМЕНАТА У ИЗЈАВИ КОЈИ СУ
ВЕЗАНИ ЗА КРИВИЧНО ДЕЛО
Како су приказани елементи кривичног дела, да
ли су уобичејни, стереотипни исл.
SVA метода уз ове критеријуме користи и:
1. психолошку процену детета
2. карактеристике изведеног интервјуа
3. мотивацију детета
4. питања везана за истрагу – повезаност са
осталим изјавама, траговима исл.
Метода Reality Monitoring базирана је на
премиси да се реално сећање заснива на чулним
информацијама, за разлику од лажи, која је
производ когнитивних операција.
Субјективни и објективни показатељи
лагања
СУБЈЕКТИВНИ индикатори су уверења људи о
томе који су знаци лагања: избегавање погледа,
повишен тон, муцање, више покрета, дуго време
латенције одговора
Засновано је на корелацији онога шта говори и
како говори
Истраживања доказала корелацију са
повишеним тоном, остало су знаци неурозе
ОБЈЕКТИВНИ индикатори су систематске
разлике између вербалног и невербалног
садржаја. НЕ ПОСТОЈЕ ПРЕЦИЗНИ
ПОКАЗАТЕЉИ, ЗАВИСИ ОД ЛИЧНОСТИ КОЈА
ЛАЖЕ
Три приступа објашњења понашања
људи док лажу
1, ЕМОЦИОНАЛНИ: узрок су СТРАХ,
КРИВИЦА ИЛИ УЗБУЂЕЊЕ
Јачина емоција зависи од особина
личности и околности под којима лаже
Повишен тон
Неструктуирана продукција код узбуђења
Микро изрази када ситуација подразумева
велики улог
2. КОНТРОЛА ПОНАШАЊА (КОНТРОЛИРАЈУЋИ
ПРИСТУП):
Људи настоје да појачају понашања за која
сматрају да упућују на истину, а смање она која
упућују да лажу
Лажљивци зато коче своје понашања –
контролишу изјјаве, покрете, неспонтани су,
ригидни, настоје да оставе утисак
Појачано користи руке да би подвукао оно што
прича или претерано смањује гестикулацију,
пораст грешака у говору (понавља једно исто или
погрешне речи) и даје мање детаља
3. КОГНИТИВНИ ПРИСТУП
Док лажу, концентрисани су на вебални
исказ и аутоматски губе контролу над
моториком (појачани аутоматски покрети)
Лажљивци улажу много труда да изгледају
нормално, поштено и да убеде друге у то
Лажљивци се свим силама бора да
избегну знакове стереотипа лажљивца:
гледају право у очи, сигурни, мирни,
унапред припремљен текст, флуентно, без
паузе
Исказ деце
Карактеристике дечјег мишљења, егоцентризам,
ограниченост когнитивне и језичке структуре,
утицај мас медија
Не доводе се деца у случају када се сведочење
може негативно одразити на душевни развој
Принцип: САМО ДА ОПИШУ ШТА СУ ЧУЛИ ИЛИ
ВИДЕЛИ, БЕЗ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ
Нису дозвољена сугестивна питања, најбоље
непосредно након догађаја
Мора се узети у обзир страх или жеља да некога
прикрију
Интервју са дететом
Почети представљањем и објаснити сврху
питања: узимају се основни подаци, најбоље
кроз неку активност (цртање)
Док се узимају основни подаци, купе се и описи
најближих или неутрални описи догађаја у
породици
Ако се снима, објаснити зашто. Пре тога
проценити когнитивно емоционалну спремност
детета и да ли разликује истину од лажи
Склапа ‘’споразум’’ са дететом да неће лагати, и
да сме да говори не знам, нећу или да исправи
испитивача
Важна је емпатија, испитивач своју
мирноћу преноси на дете (осећа се
сигурно)
Кад прелази на суштину, користи само
неутрална питања, охрабрује и подстиче
дете да само опише ОТВОРЕНА ПИТАЊА
ПОДСТИЧУ ДЕТЕ ДА ДА СВОЈ ОПИС
Остало је сугестибилно: дете чешће
одговара са ДА, да се додвори, не смеју се
користити поткрепљења, Зашто питања су
део притиска за дете
Важно је како се затвара интервју
Сведочење малолетника
Карактеристике узраста: егоцентризам,
хистрионичност, бунт
Опажају само оно што је у вези са њима,
или у прилог њима, незрело расуђују или
претерују у описима
Када се наљу у улози оптуженог, понашају
се као и сви: или их је крајње стид или се
крајње диче онога чега се паметан стиди
ВЕРОДОСТОЈНОСТ ИСКАЗА –
Психологија сведочења
У великој мери је одређен процесима који утичу
на епизодно памћење
Епизодно памћење – дуготрајно, смешта се
догађај у временски и искуствени простор
Фактори који утичу чега ће се сетити:
1. пажња којом је отпратио догађај
2. старост
3. контекст – емоције, особине личности
4. проток времена (оптимални период и утицај
стреса)
Информације у памћењу теже да се
реконструишу, допуне логички и повежу у
контекст, па су осетљиве на интерференцију
САД: грешке у идентификацији
Зависи од промена у изгледу, угла
посматрања.....
Колико је била присутна пажња и на шта је била
усмерена
Утицај фото-робота и криминалних стереотипа
(низ за идентификацију), очекује да је ту
починилац
Више од 5 починилаца, вероватноћа је случајна
Зависи од протока времена и пола
Криминални стереотип
Нарочито значајан код судија
Пример baby face
Атрактивни и симпатични
Пол
Раса, вероисповест, социодемографски чиниоци
Особине личности: ауторитарне судије, старији и
они који су прво били тужиоци дају строжије
казне, нарочито рецидивистима
Пол судије: жене осетљивије на силовање и
породично насиље
Когнитивни интервју
Циљ је да се добије што више тачних података
Базиран на когнитивној психологији и социјалној
комуникацији
Когнитивни интервју користи 4 врсте техника којима се
побољшава репродукција мнестичких трагова:
1. ОБНАВЉАЊЕ КОНТЕКСТА:
Сведок се одводи на место злочина
Сведоку се показују фотографије
Сведок се наводи да се ментално врати на место
Пожељно је да се врати у истоветно ментално стање
Овај приступ је ефикасан и пожељан нарочито када је
прошло доста времена од догађаја
2, КОМПЛЕТНОСТ СЕЋАЊА:
Двоструки ефекат:
А. Људи не износе све информације јер их
сматрају неважним
Б. Наводи се да изнесе све чега се сети, што
асоцијативним путем узрокује продукцију нових
детаља
3. СЕЋАЊЕ ОБРНУТИМ РЕДОМ:
Реконтруксција информација у памћењу прати
логички ред чиме допуњује нелогичне празнине
Када се сећа уназад, прича о детаљима који нису
логички уклопљени
4. ПРОМЕНА ПЕРСПЕКТИВЕ У СЕЋАЊУ
Подразумева промену дирекције у
мишљењу, чиме се повећава целовитост и
продукују нови детаљи
Уз когнитивни интервју, користе се и
посебне мнемотехнике базиране на
поставкама клиничког интервјуа
1. Изградња односа поверења и топлине
2. Фокусираност на догађај
3. Питања увек прате његову мисао
4. Увек га подржавамо и емпатишемо
Документ
Категория
Презентации
Просмотров
32
Размер файла
224 Кб
Теги
1/--страниц
Пожаловаться на содержимое документа